Verski ratovi nekada i danas
Podele između učesnika u ratnim sukobima se često zasnivaju na njihovim različitim identitetima ili svesti o različitom identitetu (etničkom, rasnom, religijskom...) i religijske podele su bile uzrok ili su pratile mnoge konflikte: sukobi katoličkih hrišćana i muslimana u Istočnom Timoru, Jevreja i muslimana na Bliskom istoku, protestanata i katolika u Severnoj Irskoj, muslimana i hindusa u Kašmiru i indijskoj državi Gudžarat (sukobi između Indije i Pakistana, od nastanka ovih dveju država 1947/8. godine), sukobi hindusa i Sika u Indiji, talibanska isključivost prema drugim religijama u Avganistanu... Tu možemo dodati i ratne sukobe u oblasti Velikih jezera Afrike (Viktorija i Tanganjika – Ruanda, Burundi i Uganda) u kojima je određenu ulogu odigralo i sveštenstvo, na tzv. Rogu (Somalijski rog – Etiopljani, tj. monofizitski hrišćani, protiv Eritrejaca i Somalijaca - muslimana), zatim u Šri Lanki (Sinhalezi – budisti i Tamili – hindusi), Čečeniji (pravoslavni i muslimani), Obali slonovače i Sudanu (hrišćani i muslimani), kao i na teritoriji bivše Jugoslavije (naročito u Bosni i Hercegovini), Libana, i Nagorno Karabaha (monofizitski hrišćani Jermeni i muslimanski Azeri).
Rat ne mora biti neposredno vođen oko religijskih pitanja da bi, u nekoj od svojih faza, poprimio i određenu religijsku dimenziju. Važnost religijske dimenzije nekog sukoba povećava se u srazmeri sa obimom u kome se religijske strukture poklapaju sa strukturama moći u nekoj državi.
Dok su izvesnim epohama u prošlosti dominirali verski ratovi (1) (tj. ratovi vođeni iz verskih razloga, odnosno radi istrebljenja nevernika ili uzimanja od takvih, tj. pripadnika druge vere nekih teritorija, dobara, ili oslobađanja ispod tuđe vlasti grupa stanovnika svoje vere), takve ratove su od kraja XVII veka postepeno „zamenili“ ratovi vođeni iz nacionalnih, ideoloških, „državnih razloga“ ili „razloga nacionalne bezbednosti“ u vidu preventivnih ili drugim kriterijumima definisanih ratova. I u sukobima novijeg doba religije često igraju značajnu ulogu, pogotovu kada se radi o sukobima država ili grupa koje se razlikuju po etničkim i verskim elementima, pa i civilizacijskoj pripadnosti i karakteristikama. Zato neki autori smatraju da verski sukobi ni danas nisu prevaziđeni. Drugi prognoziraju nove sukobe civilizacija, sukobe širokih razmera, pri čemu ističu da civilizacije obično počivaju i na verskim temeljima ili su prožete i elementima neke od religija.
U poslednjim dekadama XX veka došlo je do značajnije promene u recepciji religije kao faktora pomirenja i sukoba. Tri činioca se tu obično navode kao glavni razlozi:
1) jačanje fundamentalističkih tendencija u svetskim religijama;
2) uloga hrišćanskih crkava u radikalnim promenama koje su se zbile u nekim centralno-istočnim zemljama (pre svega u Poljskoj);
3) snaženje ekumenskih procesa u svetu tokom osamdesetih. Ovo je imalo za posledicu da se religijski konflikti više ne izvode samo iz nereligijskih, kao primarnih uzroka, već se posmatraju i kao nezavisni činilac.
Mogli bismo reći da nema religije koja nije iskusila nasilje. Prvobitni hrišćani bili su izloženi progonima, Muhamed pod prisilom napušta Meku i prelazi u Medinu, pa i savremena događanja, nažalost, kao što smo pomenuli na početku, svedoče o tome.
Kada se radi o pojedincima, čovekovim gresima i zlu koje izazivaju negativne strane i strasti čovekove prirode, tada se religijske organizacije u velikom broju slučajeva bore protiv pojedinačnih ispoljavanja agresije i nasilja. Međutim, kad se radi o masovnim pojavama kao što su verski i nacionalistički pokreti i ratovi između država, koji se pravdaju verskim ili sličnim razlozima, iste te organizacije su često po strani i prećutno opravdavaju sukobe.
Rat ne mora biti neposredno vođen oko religijskih pitanja da bi, u nekoj od svojih faza, poprimio i određenu religijsku dimenziju. Važnost religijske dimenzije nekog sukoba povećava se u srazmeri sa obimom u kome se religijske strukture poklapaju sa strukturama moći u nekoj državi.
Dok su izvesnim epohama u prošlosti dominirali verski ratovi (1) (tj. ratovi vođeni iz verskih razloga, odnosno radi istrebljenja nevernika ili uzimanja od takvih, tj. pripadnika druge vere nekih teritorija, dobara, ili oslobađanja ispod tuđe vlasti grupa stanovnika svoje vere), takve ratove su od kraja XVII veka postepeno „zamenili“ ratovi vođeni iz nacionalnih, ideoloških, „državnih razloga“ ili „razloga nacionalne bezbednosti“ u vidu preventivnih ili drugim kriterijumima definisanih ratova. I u sukobima novijeg doba religije često igraju značajnu ulogu, pogotovu kada se radi o sukobima država ili grupa koje se razlikuju po etničkim i verskim elementima, pa i civilizacijskoj pripadnosti i karakteristikama. Zato neki autori smatraju da verski sukobi ni danas nisu prevaziđeni. Drugi prognoziraju nove sukobe civilizacija, sukobe širokih razmera, pri čemu ističu da civilizacije obično počivaju i na verskim temeljima ili su prožete i elementima neke od religija.
U poslednjim dekadama XX veka došlo je do značajnije promene u recepciji religije kao faktora pomirenja i sukoba. Tri činioca se tu obično navode kao glavni razlozi:
1) jačanje fundamentalističkih tendencija u svetskim religijama;
2) uloga hrišćanskih crkava u radikalnim promenama koje su se zbile u nekim centralno-istočnim zemljama (pre svega u Poljskoj);
3) snaženje ekumenskih procesa u svetu tokom osamdesetih. Ovo je imalo za posledicu da se religijski konflikti više ne izvode samo iz nereligijskih, kao primarnih uzroka, već se posmatraju i kao nezavisni činilac.
Mogli bismo reći da nema religije koja nije iskusila nasilje. Prvobitni hrišćani bili su izloženi progonima, Muhamed pod prisilom napušta Meku i prelazi u Medinu, pa i savremena događanja, nažalost, kao što smo pomenuli na početku, svedoče o tome.
Kada se radi o pojedincima, čovekovim gresima i zlu koje izazivaju negativne strane i strasti čovekove prirode, tada se religijske organizacije u velikom broju slučajeva bore protiv pojedinačnih ispoljavanja agresije i nasilja. Međutim, kad se radi o masovnim pojavama kao što su verski i nacionalistički pokreti i ratovi između država, koji se pravdaju verskim ili sličnim razlozima, iste te organizacije su često po strani i prećutno opravdavaju sukobe.
INterpretacija svetih spisa
Zagovornici teorije nenasilja u religijskim zajednicama uporišta za svoje stavove mogu naći u svetim spisima. U njima se mogu naći načela po kojima je ubijanje zabranjeno.
Hinduizam poučava da sva živa bića mrze bol, te zato niko ne treba da ih povređuje i ubija. Otud izražavaju nenasilje (ahimsu) prema ljudima i životinjama (2). Budizam poručuje da se mržnja ne smanjuje mržnjom, već se mržnja smanjuje ljubavlju i da se ne uništava život. Taoizam je, rekli bismo, još određeniji. „Tamo gde logoruju vojske, rastu trnje i drač ... Oružja su zlokobne naprave i odvratne svima. Onaj ko shvata tao, ne usvaja ih“ (Lao Ce).
U Starom zavetu, Jevreji imaju zapovest: „Ne ubij!“ (Peta knjiga Mojsijeva 5:17), a sličnu odredbu imaju i hrišćani, zapisanu u Novom zavetu: „Ne ubij; jer ko ubije, biće kriv sudu“ (Jevanđelje po Mateji 5:21). Islam traži da se nikoga ne ubija, osim ako za to postoji „dobar“ razlog, ali i pruža mogućnost oprosta nad odmazdom i nasiljem.
Mada sveti spisi daju uporište za nenasilje, oni su puni i primera nasilja. Na primer uSvetom pismu, naročito u Starom zavetu, ima i suviše mesta koja kazuju o krvavim sukobima, istrebljivanjima, pljačkama prilikom ratnih pohoda, a da sve te opise ne prate reči osude ili odvraćanja. U Drugoj knjizi Mojsijevoj (Izlazak) Jehova obećava Mojsiju da će mu pomoći da zauzme zemlju hanajsku i da protera njene stanovnike, i da će Jehova ispred njega goniti njegove neprijatelje: „Pomalo ću ih odgoniti ispred tebe dokle se ne namnožiš i zauzmeš zemlju“ (Druga knjiga Mojsijeva 23:30). Verska učenja sadrže kako načela na kojima se može graditi mir, tako i ona koja u određenim slučajevima mogu opravdavati rat (tako što ga definišu kao „pravedan rat“ ili u drugom doktrinarnom kontekstu kao „sveti rat“, džihad).
Odbacujući talionski princip Isus je uveo načelo neprotivljenja zlu. Hrišćansko načelo neprotivljenja zlu i čuveno „Ko vas udari po jednom obrazu, okrenite mu i drugi“, predstavlja humanistički moralni zahtev, ali i idealističku poruku koja za današnje ljude ostaje utopija. Međutim, izvesna mesta iz Novog zaveta ne mogu se dovesti u sklad sa Hristovim učenjem. Jevanđelje po Marku opisuje užasne scene kakve prate ratove, ali kazuje ljudima da se ne plaše ratova (Jevanđelje po Marku 13:7-22).
U odnosu na hrišćanski pacifizam, islamski je u neku ruku realističniji, jer ne ide do okretanja drugog obraza, već samo do otklanjanja zla nečim boljim. Ali, Kur'an nalaže osvetu za ubijene, tretira je kao nešto bez čega nema opstanka i prihvata načelo taliona s tim što se jevrejskom starozavetnom načelu daje konkretizacija koja pored oka i zuba uključuje i glavu, nos, ranu (Kur'an 2:178-179). Ali, s druge strane, onome ko od osvete odustane biće mu to kao iskupljenje od greha (Kur'an 5:45).
Kao što možemo videti, dosta je stavova koji protivreče jedan drugome i daju mogućnost da se odabere onaj koji moćnim tumačima trenutno odgovara. Problemi često ne proizilaze iz načela, nego iz toga ko će načela tumačiti i sprovoditi, tj. ko će u ime načela upravljati ili vladati. Važna je interpretacija religijskih učenja u skladu sa univerzalnim načelima u čijem sedištu je slobodan život i ravnopravnost svih ljudi. Prilikom interpretacije „svetih tekstova“ nije dovoljno samo razumeti taj tekst, već i njegov kontekst. Zbog toga vere su, uprkos važnim delovima njihovog učenja sa porukom mira, ljubljenja bližnjega svoga, praštanja i sličnih poruka, bile u prošlosti, a u znatnoj meri i ostale, mogući izvori i uzroci sukoba.
I danas, kao i u prošlosti, može se zlo činiti zloupotrebom vere. Često se dešava da zlo u njeno ime čine oni koji, po svemu sudeći, ne veruju ili ne poštuju načela vere koju nominalno ispovedaju. Za poštovanje u praksi nekog velikog načela potrebno je veoma mnogo samokritičnosti, a suviše je izazova koje ljude i religijske organizacije u praksi udaljuju od načela. Osim toga, svako načelo se može vrlo rastegljivo i prema praktičnim potrebama tumačiti, a postoje i razna načela među kojima nije lako uspostaviti sklad.
Tako između više načela i kod hrišćanskih i kod islamskih denominacija postoje mogućnosti da se izabere ono koje trenutno odgovara nekim profanim ciljevima. S jedne strane se ceni mir, što se izražava i biblijskim blagoslovom mirotvorcima i pozdravom „Selam alejkum“. U Kur'anu je izloženo učenje o slobodi savesti (neki kažu prvo takvo učenje u istoriji ljudske misli) i da ne bude prinude u pitanjima vere (Kur'an 2:256-257). Ovakva načela su u prošlosti imala pozitivne efekte kada su se poštovala. S druge strane, pacifistička načela mogu biti obesnažena obavezom borbe ili jednostavno da im protivreče neka druga, važna pravila, a onda o izboru rata ili mira mogu odlučujuću prevagu dobiti neki drugi momenti. Islam kao i ostale dve monoteističke religije trpi od iskrivljavanja temeljnog nauka, ali u svom izvornom obliku tvrdi kako je nasilje nad mirom isto što i nasilje nad Bogom.
Hinduizam poučava da sva živa bića mrze bol, te zato niko ne treba da ih povređuje i ubija. Otud izražavaju nenasilje (ahimsu) prema ljudima i životinjama (2). Budizam poručuje da se mržnja ne smanjuje mržnjom, već se mržnja smanjuje ljubavlju i da se ne uništava život. Taoizam je, rekli bismo, još određeniji. „Tamo gde logoruju vojske, rastu trnje i drač ... Oružja su zlokobne naprave i odvratne svima. Onaj ko shvata tao, ne usvaja ih“ (Lao Ce).
U Starom zavetu, Jevreji imaju zapovest: „Ne ubij!“ (Peta knjiga Mojsijeva 5:17), a sličnu odredbu imaju i hrišćani, zapisanu u Novom zavetu: „Ne ubij; jer ko ubije, biće kriv sudu“ (Jevanđelje po Mateji 5:21). Islam traži da se nikoga ne ubija, osim ako za to postoji „dobar“ razlog, ali i pruža mogućnost oprosta nad odmazdom i nasiljem.
Mada sveti spisi daju uporište za nenasilje, oni su puni i primera nasilja. Na primer uSvetom pismu, naročito u Starom zavetu, ima i suviše mesta koja kazuju o krvavim sukobima, istrebljivanjima, pljačkama prilikom ratnih pohoda, a da sve te opise ne prate reči osude ili odvraćanja. U Drugoj knjizi Mojsijevoj (Izlazak) Jehova obećava Mojsiju da će mu pomoći da zauzme zemlju hanajsku i da protera njene stanovnike, i da će Jehova ispred njega goniti njegove neprijatelje: „Pomalo ću ih odgoniti ispred tebe dokle se ne namnožiš i zauzmeš zemlju“ (Druga knjiga Mojsijeva 23:30). Verska učenja sadrže kako načela na kojima se može graditi mir, tako i ona koja u određenim slučajevima mogu opravdavati rat (tako što ga definišu kao „pravedan rat“ ili u drugom doktrinarnom kontekstu kao „sveti rat“, džihad).
Odbacujući talionski princip Isus je uveo načelo neprotivljenja zlu. Hrišćansko načelo neprotivljenja zlu i čuveno „Ko vas udari po jednom obrazu, okrenite mu i drugi“, predstavlja humanistički moralni zahtev, ali i idealističku poruku koja za današnje ljude ostaje utopija. Međutim, izvesna mesta iz Novog zaveta ne mogu se dovesti u sklad sa Hristovim učenjem. Jevanđelje po Marku opisuje užasne scene kakve prate ratove, ali kazuje ljudima da se ne plaše ratova (Jevanđelje po Marku 13:7-22).
U odnosu na hrišćanski pacifizam, islamski je u neku ruku realističniji, jer ne ide do okretanja drugog obraza, već samo do otklanjanja zla nečim boljim. Ali, Kur'an nalaže osvetu za ubijene, tretira je kao nešto bez čega nema opstanka i prihvata načelo taliona s tim što se jevrejskom starozavetnom načelu daje konkretizacija koja pored oka i zuba uključuje i glavu, nos, ranu (Kur'an 2:178-179). Ali, s druge strane, onome ko od osvete odustane biće mu to kao iskupljenje od greha (Kur'an 5:45).
Kao što možemo videti, dosta je stavova koji protivreče jedan drugome i daju mogućnost da se odabere onaj koji moćnim tumačima trenutno odgovara. Problemi često ne proizilaze iz načela, nego iz toga ko će načela tumačiti i sprovoditi, tj. ko će u ime načela upravljati ili vladati. Važna je interpretacija religijskih učenja u skladu sa univerzalnim načelima u čijem sedištu je slobodan život i ravnopravnost svih ljudi. Prilikom interpretacije „svetih tekstova“ nije dovoljno samo razumeti taj tekst, već i njegov kontekst. Zbog toga vere su, uprkos važnim delovima njihovog učenja sa porukom mira, ljubljenja bližnjega svoga, praštanja i sličnih poruka, bile u prošlosti, a u znatnoj meri i ostale, mogući izvori i uzroci sukoba.
I danas, kao i u prošlosti, može se zlo činiti zloupotrebom vere. Često se dešava da zlo u njeno ime čine oni koji, po svemu sudeći, ne veruju ili ne poštuju načela vere koju nominalno ispovedaju. Za poštovanje u praksi nekog velikog načela potrebno je veoma mnogo samokritičnosti, a suviše je izazova koje ljude i religijske organizacije u praksi udaljuju od načela. Osim toga, svako načelo se može vrlo rastegljivo i prema praktičnim potrebama tumačiti, a postoje i razna načela među kojima nije lako uspostaviti sklad.
Tako između više načela i kod hrišćanskih i kod islamskih denominacija postoje mogućnosti da se izabere ono koje trenutno odgovara nekim profanim ciljevima. S jedne strane se ceni mir, što se izražava i biblijskim blagoslovom mirotvorcima i pozdravom „Selam alejkum“. U Kur'anu je izloženo učenje o slobodi savesti (neki kažu prvo takvo učenje u istoriji ljudske misli) i da ne bude prinude u pitanjima vere (Kur'an 2:256-257). Ovakva načela su u prošlosti imala pozitivne efekte kada su se poštovala. S druge strane, pacifistička načela mogu biti obesnažena obavezom borbe ili jednostavno da im protivreče neka druga, važna pravila, a onda o izboru rata ili mira mogu odlučujuću prevagu dobiti neki drugi momenti. Islam kao i ostale dve monoteističke religije trpi od iskrivljavanja temeljnog nauka, ali u svom izvornom obliku tvrdi kako je nasilje nad mirom isto što i nasilje nad Bogom.
